Kroz Ogledalo

Monika Klark je novopridošlica grada Londona. Donedavno je učila za testove za završetak 6. razreda u svom rodnom gradu, Kembridžu, a sada pokušava da se uklopi... Tamo je, doduše, mnogo mirnije nego ovde, u Londonu. Jeste da je ova nova kuća veoma raskošna i velika, ali nije bila dom. Više je ličila na neki luksuzni hotel, u kome su odseli da letuju. Ipak, izgleda da se mlađoj sestri nase junakinje, Valeriji, ovo ipak sviđa. Ona je tek završavala četvrti razred osnovne škole i lakše je podnosila to što više neće videti prijatelje u rodnom gradu.
Pored svega, Monika je stalno slušala čudne price o tom gradu. Kako tinejdžeri misteriozno nestaju, ali niko nikada nije pronašao njihova tela, niti bilo kakav trag o tome kuda su otišli. Toga se najviše bojala; nije mogla mirno da spava noćima bez svog plišanog zmaja, koga je imala od prvog razreda, zbog čega su je drugari u mlađim razredima stalno ismejavali.
A onda je tu bilo ono ogledalo... na sred ulice. Imalo je veličanstven, srebrni okvir, a na njemu je nešto bilo urezano, ali to niko nije mogao razumeti; bilo je ispisano veoma čudnim znacima. A ono sto ljudi ne razumeju, batale. Niko više nije primećivao da se u tom drevnom, čudnom ogledalu ponekad odigravaju stvari čudnije čak i od bele magle koja se veoma često pojavljivala tamo gde bi trebao da bude odraz. To ogledalo je, od strane celog Londona, prosto zaboravljeno. Jedino je crnokosu Moniku to ogledalo veoma zainteresovalo. Svaki put kada bi otišla do prodavnice, gledala bi ga radoznalo. Ona je jedina shvatala da to ogledalo ima neke veze sa onim nestalim tinejdžerima... ali ni ona nije znala kakve, a kamoli neki odrastao čovek, bez mašte. Ponekad bi primetila čudne odraze unutar ogledala koji bi joj se smeškali i mahali. Nisu ličili na ljude, osim što su imali takva lica. Doduše, mnogo veselija, vedrija.
Monika je znala, da kada bi nekome rekla, taj joj ne bi poverovao, ma ko god da je. Bila je uverena da bi joj rekli da umišlja... i bila je u pravu. Zato ona nikada nikome nije ispričala ništa što je videla. Koliko će joj dugo trebati da otkrije tajnu ovog čudnovatog ogledala?

Monika se probudila rano ujutro. Probudio je njen zlatni retriver, Džek. Dobila ga je za 10. rođendan, kao poklon od tetke Margaret, koja živi u Španiji. Monika je kao mala obožavala letnje posete tetki u Madridu. Njena tetka nije bila nimalo uštogljena, ‘tetkasta’, što bi se reklo, već je bila veoma maštovita, duhovita; potpuno različita od njene sestre Izabele, Monikine majke i njenog muža, Teda. Oh, da, voleli su oni svoje ćerke, ali nikada im nisu dozvoljavali da se previše sprijatelje sa decom, a još gore maštom; oni je nisu dozvoljavali, jer su mislili da deca tako postaju previše luckasta. Jednostavno – bili su kao svi ostali, nemaštoviti i ‘normalni’. Za njih je ono ogledalo na trosnom zidu od cigala na sred ulice bilo zanemareno.
- Hej, Džek... šta je bilo? – upita Monika svog ljubimca, koji je ležao sklupčan u njenom krevetu i drhtao. To se nikada ranije nije desilo, jer je inače bio vrlo hrabar i štitio svoju vlasnicu. Ona ga pomilova po glavi i prošaputa mu par reči ohrabrenja. Džek beše njen najbolji prijatelj; jedino je njemu mogla ispričati o ogledalu, osim tetke, koju nije videla mesecima. On je liznu po licu u znak zahvalnosti. Monika ustade iz kreveta i obuče svoju omiljenu žutu majicu sa zvezdama koje su oblikovale natpis: ‘‘Don’t cry becouse it’s over, smile becouse it happend’’. – Divan citat – reče Monika za sebe dok je navlačila sa mukom crnu suknju. Iako je radila nešto drugo, njene misli lutale su naokolo. Najčešće bi svraćale do onog čudnog ogledala... šta li ono krije? Baš je čudno, mislila je. Imala je predosećaj da će to uskoro saznati, tajnu ogledala i misteriozno nestalih tinejdžera. Ali onda joj prodje kroz glavu: sta obicna trinestogodišnjakinja moze da uradi povodom dugogodišnje misterije? Čak i ako je razreši: ko bi joj verovao? Ipak, ona ne bi bila Monika da je odustala. Zatim joj misli odlutaše još dalje... na Džeka, i onog čega se uplašio. On se, za ove 3 godine, ničega nije uplašio, čak ni dok je bio štene. Šta bi onda prouzrokovalo takav strah da se sklupča i drhti? I da li to ima veze sa onim ogledalom? Ništa joj nije bilo jasno.
Ona siđe u prizemlje njihove nove kuće, u trpezariju. Tamo ju je docekao predvidjeno neprijatan prizor. – Koliko ti je trebalo! Šta si to radila? I šta je sa onim tvojim ludim psom?! Sve vreme je cvileo i lajao ni zbog čega!- viknu Monikina majka iznervirano na svoju ćerku. Monika nije imala volje da se raspravlja, pa samo mrzovoljno odmahnu glavom i sede za sto. Njena majka je to primetila, pa dodade: - Dobro, kad si tako neraspoložena. Doručak će biti gotov za minut, dva - te odšeta kroz bela, besprekorno čista vrata kuhinje, koja se nalazila u susednoj prostoriji. Monika je, za to vreme, razgledala trpezariju. Prostorija nije bila previše velika. Zidovi su bili boje breskve, kao većina prostorija u prizemlju kuce. Na njima su bile okačene slike Teda i Izabele, Monikinih roditelja. Tek se u ponekom ćošku nalazila Monikina i Valerijina slika, jer su njihovi roditelji bili vrlo samoljubivi; moglo bi se reći čak i da su više voleli sebe nego njih. U jednom od ćoškova nalazila se drvena komodica, obojena u belo, kao i vrata. Na njoj se nalazila zelena, keramička vaza u kojima su redovno stajale bele ruže koje je slala Tedova sestra. Ni Valerija ni Monika nisu imale pojma šta se nalazi u fiokama – njihova majka ih je sve vreme držala pod ključem. Sto je bio takodje drven i beo, a na njemu su sada bili postavljeni keramički tanjiri i srebrni noževi i viljuške.
Valerija je sedela prekoputa Monike, i ona uhvati njen pogled ‘šta li će sada mama da smisli’. Valerija je veoma često slala takve poglede kada mama i tata nisu gledali. Monika joj je uzvratila ‘nemam pojma’ pogledom i slegnula ramenima. Njih dve su stalno razgovarale pogledima, jer im je bilo zabranjeno da na takav nacin pričaju o roditeljima, što im je bilo veoma jasno. U tom trenutku njihov razgovor pogledom prestade; Izabela, njihova majka, ušeta u sobu držeći poslužavnik sa kajganom. Prekorno pogleda njene ćerke, pa sede pored Monike, koja na brzaka pojede svoj doručak i vrati se gore u svoju sobu, plavih zidova, zavesa i tepiha.
U ćošku je stajao drveni orman, u kojem je Monika držala svoje stvari – uglavnom majice, suknjice i farmerke. Pored tog ormana stajao je toaletni stočić. Na njemu su bile razbacane četke, gumice, šminka, lakovi za nokte i nakit. Iako je to njena majka nazivala ‘neurednošću’, Monika je to poricala i tvrdila da je u pitanju ‘umetnički haos’. U uglu, prekoputa toaletnog stočića, bio je Monikin krevet, plave posteljine sa zvezdanim motivima, na kome bi se ona izvalila i maštala, kada to njeni roditelji ne bi primećivali.
Džek je, čim je Monika ušla, skočio na nju i lizao je, uprkos njenom iznenađenju; ona je očekivala da ce sići dole da pojede njegove granule i parče slanine koje mu je Monikina mama, iako vrlo nevoljno, uvek ostavljala. –Džek, zašto nisi sišao da jedeš? – upita ga ona sa propratnim gestom milovanja po glavi. Ona otrča dole na prstima, što je tiše mogla. Nije želela da je roditelji ispituju. Sišla je u prvu od dve dnevne sobe, pokupila Džekovu korpu sa kariranim ćebencetom i činiju sa hranom i vodom, pa otrča do vrata kuhinje koja polako odškrinu, za slučaj da je neko unutra. Posle nekoliko trenutaka bila je srećna što je to učinila, jer je primetila oca kako pretura po frižideru.‘Sigurno trazi pivo’, pomislila je. Pošto nije bilo šanse da ode i uzme parče slanine ili šunke a da je ne pitaju zašto, ona se trkom pope gore i ulete u svoju sobu. Ona stavi Džekove stvari u prazan kutak svoje sobe, pa pomilova ljubimca. Osećala je da je Džek više od psa, i da je razume, u potpunosti i jedini. Ona ga čvrsto zagrli, te obuče svoje plave japanke, stavi Džeku povodac i oni izđoše iz sobe.
Odlučila je da ode i ponovo pogleda ono čudno ogledalo, pod izgovorom da ide da proseta Džeka. ‘Da li je ono ogledalo na sred ulice dobro ili loše...? Od čega se Džek tako uplašio? Da li bih trebala da se približavam tom ogledalu uopšte ili da ga ostavim?’ bila su samo neka od pitanja koja su se Moniki vrzmala po glavi dok je setala parkom, jer to beše prečica do Ogledala. Kada su konačno stigli, Džek je počeo da skače. Ne, to nije bilo ono skakanje, kakvo je bilo jutros. To bese ushićeno skakanje. Monika je u potpunosti bila u pravu kada je pomislila da je njen pas nešto više. Odjednom, umešto da vidi svoj crnokos, plavook, bledunjav i pomalo uplašen lik, Monika je unutar ogledala videla samo beličastu maglu, kao i prošli put kada ga je gledala. Radoznalo, ali sumnjčavo gledala je Ogledalo. Nije primećivala začuđene Londonce koji su tuda prolazili: oni nisu navikli da iko obraća pažnju na to ogledalo. Na Monikino veliko iznenađenje, magla poče da se ubrzano pomera, oblikujući srebrna, kitnjasta i vrlo čitka slova: NE PLAŠI SE, DODIRNI ME I U SVET MAGIJE UĐI. Monika je stajala kao ukopana, dok je Džek skakao na ogledalo.

- M-M-M, Monika? – jecala je Valerija nad svojom onesvesćenom sestrom. Ona se pridiže iz svog kreveta nežno trljajući glavu. Ona ugleda svoju sestru, majku i oca nad njom, kao i Džeka koji je ležao pored nje i cvileo. Ona zagrli sestru i potom Džeka. – Šta se desilo? – Valerija još jače zagrli sestru i poče da objašnjava: - P-pa, vidiš... p-pošto se nisi v-vratila dosta dugo iz šetnje, o-otišla sam da v-vidim gde s-si... i našla sam te ispr... u parku, onesvešćenu, pa sam te uz pomoć prolaznika dovukla ovde! – Monika je znala da je htela da kaže da ju je našla ispred ogledala, ali nije želela da je uvali u nevolju; mama i tata su bili u sobi, i znala je da bi se svašta desilo ako bi rekla istinu. Monika prošaputa Valeriji na uvo da će biti u redu, pa ustade iz kreveta i otera mamu, tatu i sestru, ubeđujući ih da je dobro. Trebalo joj je malo mira i tišine, da shvati šta se desilo.
Čim su izašli iz sobe, ona ponovo leže na krevet. Dakle, bila je kod ogledala i videla onu maglu, kao i slova. Posle toga - ne, nikako nije mogla da se seti šta se dalje desilo. Znači, verovatno se tu onesvestila. Ali, zašto? Možda od vrućine? Ne - nije bilo uopšte vruće, pa to je London. Možda... od iznenađenja? Ne - to nema smisla. Za sada, to je misterija... još jedna da se razreši. Bila je sigurna da će, otkrivanjem one najveće, misterije ogledala, razotkriti i sve ostale. – Oh, Džek... šta li je ono ogledalo? – upita ona svog psa, a on joj, kao da je razumeo svaku njenu reč, uputi zbunjen pogled. Njoj se učini da je čula tiho ’ne smem da ti kažem’, pa odmah ode do vrata i proveri da neko nije ispred. Nije. Zatim otrča do ormana, pogleda ispod kreveta i stola, da proveri da se Valerija nekako nije ušunjala – nije. Ona zbunjeno pogleda Džeka: kako je moguće da njen pas govori? On joj samo uzvrati njegovim uobičajenim osmehom. Ona pokuša da odstrani ideju da Džek može da govori – ali nikako nije uspevala. A zatim poče da je kopka to što je, možda, Džek rekao. Ne smem da ti kažem... znači, neko zna! Uzbuđivala je i iznenadila pomisao da je to baš njen pas. ‘On zna, ali ne sme da mi kaže... zašto?!’, mislila je. Zatim, opet joj se učini da čuje: „Moraš sama da otkriješ“, onim istim, tihim i umilnim glasom. Sada vec nije mogla da porekne – njen pas ume da govori! Još nije znala da li je to samo njihova veza, ili ume da govori sa svima. Ona ga upita, ali on nije odgovorio, vec je samo odrično odmahnu glavom. Monika se malo začudi. - Upravo mi je nešto rekao... zašto sada neće? – reče ona za sebe. Džek ponovo odmahnu glavom. – A da odemo ponovo do ogledala? – predloži ona. Džek je ovaj put uradio potvrdan gest – klimanje glavom. – Ali nikako me ne bi pustili danas da idem... Bolje da sačekamo, zar ne, Džek? – On se složi sa njom, te oni sačekaše sledeći dan.
– Tebi ne treba povodac, zar ne? – reče Monika svom ljubimcu sutradan ujutro, a Džek je liznu po licu. Monika nije bila sigurna da li je rekao `Konačno si shvatila!’ ili ne, ali je znala da je to bila poruka za nju. Oni siđoše dole, pa Monika povika: - Mama... mogu da odem u park? Znaš da je tamo vazduh čistiji nego ovde u centru... – Pošto je odgovor bio potvrdan (Monika je bila sigurna da je nešto čitala, te da je nemarno odgovorila), oni brzo izađoše napolje da se ne bi predomislila.
Istina, prvo su i otišli u park. Ona i Džek su se igrali sa bacanjem štapa. Koliko god njen pas bio poseban, nije mogao da ne uživa u psećim aktivnostima. ’Ipak je on pas!’ pomisli Monika, na šta se Džek pseći isplazi, iako je Monika mislila da je to sa namerom.
Oni nastaviše parkom do zida gde se ogledalo nalazilo. Zraci sunca presijavali su se i odbijali o ovo tako zagonetno ogledalo, dok su mu se naši junaci približavali. Najzad, Monika na trenutak ugleda svoj lik, koji više nije bio uplašen, već spreman na ono što ga čeka, a zatim magla opet preplavi čarobno ogledalo. Monika je strpljivo čekala na reči koje će se pojaviti, i bila je spremna da dodirne ogledalo i otkrije njegovu tajnu. Magla konačno poče da se komeša, ali srebrna slova ovaj put oblikovala su drugu rečenicu: U FIOCI NIKADA OTVARANOJ KLJUČ NAĆI ĆEŠ. Monika je odmah shvatila njeno značenje i, iako veoma iznenađena zbog promene, otrča kući uzbuđena.

BUM! Monika je utrčala u kuću, ali je promaja zatvorila vrata umesto nje. – Pobogu, dete, šta je s tobom!? Zašto nisi zatvorila vrata? – drao se njen otac koji je čitao novine u hodniku, ali se Monika uopšte nije obazirala na to, već je utrčala u svoju sobu što je brže mogla, a Džek za njom. Nikad ranije nije bila ovako uzbuđena. Ona sede za svoj pisaći sto, uze papir i olovku i poče da piše:
- Prvo: Džek se tog jutra preplašio, videla sam beličastu maglu i slova u ogledalu, a slova su oblikovala NE PLAŠI SE, DODIRNI ME I U SVET MAGIJE UĐI, pa sam pala u nesvest.
- Drugo: saznala sam da Džek ume da govori, ali nije hteo da kaže ništa posle nekog vremena.
- Treće: videla sam beličastu maglu i slova u ogledalu, a ona su oblikovala U FIOCI NIKADA OTVARANOJ KLJUČ NAĆI ĆEŠ.
Monika ostavi olovku i par puta pročita napisano. Bilo joj je jasno da treba da otvori fioku bele komodice koju je mama držala zaključanu. Ali kako da je otvori? Zašto se onesvestila posle prve poruke? Zbog čega se pre neki dan Džek preplašio? Iz kog razloga sam pala u nesvest juče? – Monika, koncentriši se... – uporno je ponavljala u sebi, ali njeno naprezanje nije urodilo plodom. Posle dobrih sat vremena razmišljanja, ona preklopi papir i ubaci ga u zadnji deo fioke, da ga niko ne bi našao. Šta li bi se samo desilo da njeni roditelji vide šta je radila! To bi bilo dovoljno da dobije zabranu da izlazi iz kuće ceo raspust.
Taman kada je Monika htela da odustane i legne da se odmori, kroz prozor ulete komad papira. Naša junakinja je bila veoma sumnjičava, ali ipak polako ustade sa stolice, pokupi papir i odmota ga. Poruka je bila ispisana istim onim kitnjastim i urednim rukopisom, a izgleda da je, ko god napisao ovo, koristio srebrno mastilo. Monika odmah uoči sličnosti između teksta na papiru i ogledalu. Tek posle tridesetak sekundi shvati šta je bilo napisano: CVEĆE GDE SE NALAZI, KLJUČ ZA OTVARANJE NAĆI ĆEŠ. Monika je razmišljala nekih 5-6 minuta, a zatim zaključi da se kluč za fioku koju treba da otvori nalazi u – ni manje ni više nego – keramičkoj vazi u kojoj su stajale bele ruže tatine sestre!
Koliko god to zvučalo ludo, morate priznati da je genijalno – da li bi ste se vi ikada setili da potražite nešto u vazi za cveće? Naravno, mama joj nikada ne bi dozvolila da ispretura po vazi... ali joj zatim sinu sjajna ideja. Ići će do cvećare i kupiti neko cveće, pa će zamoliti mamu da ih zameni, a pritom će uzeti ključ! Ona se brzo spremi, pa pokaza Džeku da sačeka. Istrčala je iz kuće veoma brzo, jer je bila veoma uzbuđena i htela je da što pre otkrije šta to njena majka ima u fioci. Možda ključ za nešto? Ili neku amajliju?
U tom razmišljanju ona već stiže do cvećare. Unutra su bili razni cvetovi: ruže svih mogućih boja, karanfili, lale, buketi poljskog cveća... Bilo je zaista teško odlučiti se za najlepše u tom carstvu boja i oblika koje je priroda stvorila. Na kraju je Monika ipak uzela buket jarko crvenih lala. Trkom je otišla kući, i odma pokupila vazu iz trpezarije i otrčala u kuhinju da sipa vodu za lale i pokupi ključ. Ona izvadi ruže i izvrnu vazu, a iz nje ispade mala, providna nepropusna kesica u kojoj je bio zlatni ključ, koji je savršeno odgovarao katancu fioke. Monika na brzaka sipa vodu i strpa lale u vazu. Ona polako dođe do trpezarije gde se nalazila komodica. Nije bilo nikog, pa ona stavi vazu na mesto i tiho, što je tiše mogla, gurnu ključ i katanac i okrenu ga 3 puta ulevo. Katanac spade, a Monika ga što je brže mogla uhvati, da ne bi pao. Nije želela da njena majka sazna šta radi. Ona polako otvori fioku. U njoj su se nalazile gomile papira, a u uglu – srebrni prsten. Ona ga brzo pokupi, ponovo natače katanac i zaključa fioku. Brzinom svetlosti pope se u svoju sobu, te sede na krevet. Džek je skočio pored nje i liznu je po licu, a ona ga pomilova i pokaza mu srebrni prsten u kom je bilo nešto urezano. Ona bolje pogleda taj natpis. Veoma je ličio na onaj na ramu ogledala, možda je čak bio i isti. Monika se pitala šta li to može da znači. Imala je predosećaj da je to od presudnog značaja za potpuno razotkrivanje misterije. Htela je da ga stavi, ali je Džek zaustavi jednim lavežom upozorenja, i ona opet ču Džekov glas: - Nemoj još da ga stavljaš! – Ovaj put nije bio onako miran, već pomalo uznemiren. Možda je bio opasan? Ona upita Džeka da li sme da joj kaže, ali on odmahnu glavom. Možda može da govori samo u slučaju nužde? To bi objasnilo zbog čega nije smeo da kaže ništa posle onoga. Ali zašto je onda uopšte progovorio onaj put, a nije bilo prevelike potrebe da joj odgovori? Možda je hteo da joj da do znanja da ume da govori? Da, verovatno je to. Sada je saznala bar jednu stvar... – Džek, šta misliš, da odemo i sutra do ogledala? – Odgovor je bio potvrdan.

Bilo je rano, rano jutro, i Monika je još spavala kada je njena majka ušla u sobu. Na vrhovima prstiju, Izabela se ušunjala u sobu i preturala po fiokama, ali nije mogla naći ono što je tražila. Pretražila je svaki ćoškić sobe, ali od Srebrnog Prstena ni traga. Počela je da paniči. Šta ako je njena starija ćerka već otkrila tajnu Ogledala?! Ne – to je nemoguće. Onda bi potražila i sledeći Misteriozni Predmet. Ali, kako je samo saznala za Tajne?! Pa ona i ne zna za ogledalo. A očigledno je da Prsten nije u sobi. Sve je pretražila. Možda je jednostavno ispao iz vaze? Malo moguće, ali dobro... Ona se išunja napolje, ostavljajući Moniku i Džeka na miru.
Monika se probudila malo posle pretresa njene sobe i primetila da je soba u neredu više nego obično, pa joj se osmeh razvi bukvalno od uva do uva. Znala je da će njena majka pre ili kasnije primetiti da prstena nema u fioci, i zato ga je veoma dobro sakrila. Niko se nikada ne bi setio da pogleda u kesu sa čarapama, a pogotovo ne – u čarapi. I to u čarapi u patikama! - Genijalna ideja, zar ne? – upita ona svog druga, psa Džeka. On klimnu glavom, ali je upozori: - Pazi se majke, ona nije bezazlena – Monika je bila zbunjena. Znala je da njena majka nešto skriva, ali nije mislila da je to toliko bitno. Pa ipak, izgleda da je važno... Ko bi rekao da će joj baš rođena majka stati na put otkrivanja tajne Ogledala? Porodice nestalih tinejdžera treba da saznaju šta se desilo sa njihovom decom, braćom i sestrama. To ju je motivisalo da nastavi kada nije želela dalje da ide, i da odustane, da vodi običan život, bez problema oko Ogledala, da ga zaboravi, kao ostali Londonci... Ona se prenu iz razmišljanja kada ču majčin glas:
- Monika, silazi na doručak! Smesta! – Naša junakinja krajnje mrzovoljno ustade iz kreveta, ali je Džek opomenu režanjem. – Oh, prsten! Kako sam zaboravila! – pomisli Monika, - Verovatno želi da uđe i još jednom pregleda sobu... Misli, Monika, misli! - Ona upita Džeka da li sada može da ga stavi, ali onda shvati da je to glupa ideja – mama bi to odmah primetila. Na kraju nije mogla smisliti ništa pametnije nego da ga ostavi tamo gde je, te se presvuče na brzaka, zavesa kosu u rep i izađe iz sobe, dok se Džek pretvarao da spava.
Ubrzo nakon što je Monika sišla da jede, u njenu sobu je ušetala Izabela. Džek je osećao neku zlobu u prostoriji, i jedva se suzdržavao da ne zareži na nju. Izabela poče preturati po fiokama pisaćeg stola njene ćerke, a Džek, da ne bi pronašla onaj papir gde je juče Monika zapisala stvari koje su joj se izdešavale, zadnjom nogom gurnu Monikinog plišanog zmaja sa stolice i on pade na pod. To je bilo dovoljno da Izabeli odvrati pažnju na trenutak, i ona pređe na sledeće fioke, pa na komodicu i toaletni stoćić i orman, ali nije našla Srebrni Prsten, pa izađe iz sobe.
Džek je, kada ga je posle par minuta Monika pitala da li je njena mama našla prsten, odgovorio odrečno, i oboma je pao kamen sa srca. Oni odlučiše da odu do Ogledala. Džek je opomenu da ponese prsten, ali da ga ne stavlja. Monika reče ocu da ide da prošeta Džeka, a on, ne sluteći gde u stvari idu, dade pristanak.
Kada su konačno stigli do ogledala, magla se ponovo uskovitla, i pretvori se u slova: PRVI TAJNI PREDMET NAĐEN JE. U SOBU NAJDRAŽU IDI, IZNENADIĆEŠ SE.

- Dakle, ima više predmeta koje treba da nađem. To su neke vrste tajni... možda je tajna onaj natpis? Moguće. Ali zašto je njena majka držala prsten zaključan, ako ne zna šta je on? Čekaj... to znači... da ona zna šta je taj prsten! Kao i tajnu ogledala...! – mislila je Monika na putu do kuće, - Što znači da nikako ne smem da joj otkrijem šta radim... mozda ona samo ne zeli da saznam sta je to... – pomisli, ali joj Džek odvrati od toga, i reče da to nije tačno. – Pa zašto ga je onda držala zaključanog? – pitala se. Nije znala odgovor, niti ga je nekako mogla naslutiti...
Monika je ušla i zatvorila glomazna, crna ulazna vrata. Izgleda da je niko nije primetio. To joj nije smetalo. Ona krenu da se penje u svoju sobu, ali zastade na par stepenika od sprata. Setila se reči koje su se pojavile u Ogledalu. – Najdraža soba... koja mi je najdraža soba? Pa, u ovoj kući najviše provodim vreme u mojoj sobi... predpodstavljam da je to to – šaputala je za sebe. Džek je već bio tamo, u sobi, te ona nastavi i uđe u svoju sobu. Kao što je Ogledalo reklo – čekalo je iznenađenje. Na podu stajala je jedna crna sveske sa zlatnim ivicama. Monika je polako i oprezno uze, te je obrisa od prašine i sumnjičavo otvori i sede za pisaći sto. Cela sveska je bila ispisana onim znacima koji su se nalazili na Ogledalu i prstenu, i istim onim srebrnim mastilom kojim je bilo ispisana poruka koju je pre neki dan dobila. Bilo je samo par strana, desetak njih... a na poslednjoj se nalazio engleski alfabet, pored koga su se nalazili znaci kojima je sveska bila ispisana. – O, moj Bože! – uzviknula je, - pa ovo je način da dešifrujem one znake! – Bila je tako uzbuđena. Odmah je uzela prsten i počela da dešifruje. – Dakle, ovaj znak koji liči na E sa crtom je K. A ovaj krug sa zvezdom je R, i ova zvezda je O. Ovo je Z. Dakle, imam reč KROZ. – reče, - onda je nova reč. Počinje sa O... onda je G, to je ovaj znak koji liči na oblik srca. Pa L, ovo što liči na M sa kukom dole... E...pa D...sada je A, ove 4 crte. Opet L, pa opet O! To znači da na prstenu piše KROZ OGLEDALO! –
Monika je bila veoma uzbuđena. Prepisala je šifru na papir i počela da dešifruje svesku. Na prvoj strani pisalo je: Prvi svet je ovaj u kome se sada naziš. U njemu Nastaješ. Kada Nestaneš u Prvom svetu, odlaziš Drugi ili Treći: zavisi od toga kako si se ponašao u Prvom. U Drugi svet odlaze oni koji su bili dobri – na neki način, ljudi u Prvom svetu saznali su za njega i nazvali ga Raj, kako ga sada i oni u Drugom svetu nazivaju. U njemu se nalazi Sudbina, koja pomaže da se sve u Prvom svetu odigrava kako treba. U Drugi svet odlaze i ostale životinje, pa taj svet dosta liči na Prvi, osim što sve izgleda svetlije, što je logično: tamo je sve sačinjeno od Svetlosti, koju nazivamo Čista Materija. Treći svet je takođe poznat u Prvom svetu kao Pakao, ali su dosta pogrešili o njemu. Naime, tu ne prebivaju đavoli, kao što u Drugom ne prebivaju anđeli – jer oni ne Postoje. U Trećem svetu, sve je sačinjeno od Mraka. U njemu se nalaze samo ljudi koji su počinili nešto Neoprostivo. U poslednje vreme, sve više ljudi Nestalih u Prvom, odlaze u Treći svet, umesto Drugi. Četvrti svet je mesto za Obuku Dobrih Čarobnjaka i Maštatelja, u koji se odlazi dok su još u Prvom svetu, kao deca. U njemu uče o Svetloj Magiji i kako da je koriste. Nisu sva deca Dobri Čarobnjaci – samo ona najmaštovitija. Postoje i oni koji su protiv Drugog sveta i Dobrih Čarobnjaka – njih nazivamo Mračnjaci. Misija Dobrih Čarobnjaka i Maštatelja je da pobede Mračnjake, i tako zauvek pobede Zlo.
Naša junakinja bila je zapanjena kada je dešifrovala prvu stranu, svo vreme prepisivajućo je na papir. Nije mogla da sačeka ni minut da bi ga opet pročitala i analizirala, već poče da dešifruje drugu: Ogledalo za Prolaz nalazi se u Londonu. Sudbina je našla da će se sva deca koja treba da postanu Dobri Čarobnjaci presele u taj grad, da bi mogli da prođu Kroz Ogledalo. Kada ta deca dođu u neposrednu blizinu Ogledala, u njemu će se pojaviti bela magla i oblikovaće reči misije koje trenutno treba da obave. Oni moraju naći 3 misteriozna predmeta, a pronalaženje jednog od njih naziva se Rešavalje Male Misterije. Svakome je drugačiji, ali su slični po tome što imaju ugravirano KROZ OGLEDALO, što se nalazi i na samom Ogledalu. Sva Deca Dobri Čarobnjaci, sa deset godina dobijaju Zaštitnika. To je životinja, najčešće mačka ili pas, koji imaju uspostavljenu umnu vezu sa vlasnikom, što im omogućava da govore. Međutim, Zaštitnici tu vezu mogu koristiti samo u slučaju nužde.
Monika je tek posle druge stranice zastala. Ponovo je pročitala zapisano, te rekla Džeku: - Sada znam šta treba da radim. Treba da rešim sve tri Male Misterije, a zatim odem u Četvrti svet na Obuku. Je li tako, Džek? – Njen ljubimac se nasmešio i klimnuo glavom.

Jutro je bilo mirno i tiho, baš kako je Monika htela. Želela je da na miru ponovo pročite prevedenu svesku, koju je dešifrovala do kasno u noć, prepisivajuci sve na papire. Na trećoj je bilo opisano kako treba da iskoristi predmete koje pronađe – mora ih sačuvati i sve ih poneti kada bude želela da uđe u Četvrti svet. Četvrta strana opisivala je obuku u Četvrtom svetu – kako se tu uči alhemija, uči se korišćenje Dobre Magije i kako uče o Drugom svetu. Ko su najpoznatiji Mračnjaci i ostalo o njima, kao na primer da svaki od njih ima po jedan metalni štap sa rubinima koji zovu Pandom, pomoću kog spravljaju Crnu Magiju, tj. Zlu Magiju bilo je opisano na petoj strani. Šesta strana bila je prepuna alhemijskih formula, od kojih su neke smeše mogle da učine čoveka nevidljivim, dok su neke bile veoma snažni serumi istine. Sedma strana je bila ispisana Dobrim činima – neke jednostavnije izvodile su se samo pomoću čarobnog štapića i izgovora, ali su neke tražile specijalne uslove, na primer da budu izvedene pod mesečinom punog meseca. Na osmoj strani nalazio se spisak poznatih Dobrih Čarobnjaka – ta strana je pogotovo začudila Moniku, jer je ime njene tetke bilo ispisano na njoj. Deveta strana je bila potpuno prazna, a Monika je predpodstavljala da je to da bi ona beležila nešto bitno. Na desetoj je bio, kako je Monika predpodstavljala, alfabet Četvrtog sveta, na kome je ova sveska bila napisana.
Kada je Monika završila sa čitanjem, ona uredno sklopi papire i ubaci ih u crnu svesku, koju je ubacila iza ormana, nadajući se da je niko neće pronaći. Ona se presvuče u plavu haljinu sa ružičastim zvezdama, pa veza ljubičastom gumicom svoju zift-crnu kosu u konjski rep i siđe na doručak. Čudno, ali Valerija, koja je obično prva dolazila nije bila za belim, trpezarijskim stolom. Monika polako sede na stolicu na kojoj je uobičajeno sedela, pa ponovo pređe pogledom preko sobe, ali uhvati samo majčin sumnjičav pogled. – Gde je Valerija, dušo? Ona obično dođe prva... – upita Monikin otac Ted njegovu ženu. Ona slegnu ramenima pa odgovori: - Ne znam, nije u sobi. Možda je otišla da se prošeta. Verujem da bi joj prijala šetnja posle onoga. –
Monika je bila zbunjena. ,,Posle čega? Šta se to desilo mojoj mlađoj sestri? A šta ako je nešto... u vezi Ogledala? I šta ako jeste tako i mama zna za to? Šta ako je povređena? I gde je to otišla?’’ razmišljala je dok je jela sendvič sa šunkom i jajima. Čim je završila, ona pozva Džeka da izađu i nekako nagovori oca da izađe u šetnju. – Mama će u jednom trenutku morati da shvati da nešto muljam. Skoro pa je očigledno – prošaputa Monika za seba kada su izašli iz kuće. Trebalo joj je malo mira da razmisli šta se desilo. – Kada sam prvi put otišla da bolje pogledam Ogledalo onaj put, onesvestila sam se, a pre toga se stvorila magla i ona slova, koja su mi rekla da uđem. Sutradan sam saznala da Džek ume da govori. Onda mi je sledeći dan Ogledalo reklo da treba da uzmem Srebrni Prsten, pa sam ga uzela. Juče sam dobila onu svesku. – nabrajala je Monika na prste. – Šta li sada treba da uradim? – upita ona Džeka, koji odgovori: - Stavi Srebrni Prsten, idemo kod Ogledala - Monika zbunjeno odgovori: - Srebrni prsten? Ali, nisam ga ponela! – uzviknu, ali u istom trenutku oseti kako nešto malo upada u njen džep. Ona ga izvadi, stavi na domali prst leve ruke i prošaputa par reči divljenja.
Nije ni stigla da zakorači, kada se desetak metara ispred nje stvori čovek sa crnom kapuljačom i dugačkim mantilom, a pored njega stajao je ogromni, zastrašujući crni pitbul. Čovek ispruži ruku ka Moniki i prošaputa nešto njegovom psu, koji trknu ka njoj. Ona vrisnu, i pre nego što je mogla to da zaustavi, Džek se baci na pitbula. Bilo je jasno da Džek nije imao šanse protiv onog pitbula – ali iz nekog razloga crni pas nije uspevao da ga dokrajči, iako ga je teško ranio. Džek, iako šepajući zbog gadne rane na zadnjoj nozi i grudima, nastavio je da se bori sa pitbulom. Monika je plakala i preklinjala Džeka da se vrati, ali on nije posustajao: toliko je želeo da zaštiti Moniku. Vlasnik psa koji je nosio kapuljaču je sve vreme gledao Moniku sa zlobnim osmehom na licu: bilo je potpuno jasno da čovek nema dobre namere. Napokon, Džek više nije mogao da nastavi da se bori, i on pade na travu, još uvek režeći na pitbula i njegovog vlasnika. Monika kriknu tako da su se svi ljudi koji su tuda prolazili okrenuli, iako niko od njih nije pritrčao da pomogne – osoba sa kapuljačom i taj pas stvarali su tako zlokobnu atmosferu da se niko nije usudio da priđe.
Naša junakinja dotrča do Džeka i zagrli ga. Plakala je kao kiša – preklinjala ga je da ostane sa njom, i uveravala sebe i njega da će biti dobro. Džek nije mogao ništa da joj kaže, već se, na jedovite jade okrenu ka njoj i zacvile. To je toliko pogodilo da ga ona steže još jače, i još glasnije poče da ga preklinje da ostane sa njom. Čovek sa kapuljačom se samo zlokobno podsmeši i krenu ka Moniki i Džeku. Moniki dade snage to što je znala da je taj čovek uradio sve te gadosti njenom najboljem prijatelju, i ona čvrsto stegnu levu šaku u pesnicu, dok je desnom mazila Džeka po glavi. Tek kada je primetila da se nekakva svetlost obavija oko nje i Džeka, seti se da na levoj ruci ima Srebrni Prsten. Ona steže još jače, pa hrabro zapreti onom čoveku, čiji je osmeh malo zatitrao kada je primetio svetlost: - HAJDE, DOĐI AKO SMEŠ! NE MOŽEŠ NAM NIŠTA DOK NAS ŠTITI SVETLOST DRUGOG SVETA, MOĆ DOBRIH ČAROBNJAKA! IDI, IDI, VRATI SE U TREĆI SVET, ODAKLE SI I DOŠAO! IDI I NIKADA SE NE VRAĆAJ! –
Još zatečena onime čime je rekla, Monika primeti da se pitbul približava svom vlasniku, koji u trenutku iščeze.

Još uvek u šoku zbog onoga što se desilo, Monika je još držala pesnicu stegnutu, kao da je spremna da se čovek čiji je pas ovo uradio Džeku ponovo vrati. ,,Ko je, dođavola, bio taj Mračnjak?! Sigurna sam da je Mračnjak, imao je tu kapuljaču i pitbula, sve je opisano u svesci! Džek... Džek. I šta je sa Valerijom? Šta ako... šta ako su je Mračnjaci... ne, to nije... nije, nije moguće. A... možda se jeste susrela sa Mračnjacima. Ali nije, nije moguće da je... da je mrtva. Ne, to je nemoguće! Verovatno... ako se ipak jeste susrela sa njima... verovatno su je samo oteli.’’ - Ona opusti šaku i vrati se u realnost, gde je sačeka Džek, koji je cvileo. – O, ne! O, Džek! – uzviknu Monika koja je tek sada mogla dobro da vidi koliko je njen pas ranjen. Imao je ogromnu ranu na zadnjoj levoj nozi, iz koje je obilno krvario, a na grudima je imao duboku posekotinu. – Šta ti je onaj pas uradio! Prokleti da ste, Mračnjaci! – vikala je Monika. Nije znala šta da radi – nije mogla da ostavi Džeka samog da bi otišla do veterinara, ili bar apoteke.
U tom trenutku, jedna žena došeta do Džeka i Monike. – Da li vam treba pomoć? – upita žena nežnim glasom. Žena čučnu pored njih. Monika polako i pomalo uplašeno klimnu glavom, ali žena dodade umilno: - Ne brini, neću te povrediti. Šta se desilo? – Pošto je njena smirenost i nežnost primirila, Monika ispriča šta se desilo, izostavljajući delove kada se stvorila svetlost i ono što je vrisnula Mračnjaku. Žena ugleda odsjaj Srebrnog Prstena, pa dodade: - Ne brini, ja sam Dobra Čarobnica, kao što ti želiš da postaneš. Zovem se Lili. Vidiš? Ja sam ovaj predmet pronašla tokom moje prve Male Misterije. Lili pokaza na ogrlicu u obliku neke životinje koja je ličila na zeca, a na njoj je bio isklesan isti onaj natpis KROZ OGLEDALO. Ohrabrena time što je pronašla Dobru Čarobnicu, Monika ispriča celu priču, sve vreme držeći čvrsto Džeka. – Crna kapuljača i crni pitbul, kažeš? To mora da je Gordon II. Čitala si o njemu u svesci, zar ne? Ja sam ti je poslala. Znaš, ja sam zadužena da pokažem mladim Dobrim Čarobnjacima njihov put. Da se mi vratimo na ono što se desilo. Gordon II je glavni sluga Silvije. Videla si njeno ime u svesci? Ona je Mračna Kraljica, kako je njene sluge zovu – reče Lili. – Nego, da odem do apoteke da uzmem nešto za tvog psa? Ne verujem da bi veterinar pomogao, ipak, to su rane nanesene Zlom – upita ona, a Monika odgovori: - To bi bilo divno... Hvala vam, hvala vam puno! – Monikini beli obrazi iznenada se zacrveneše. – O, ne persiraj mi. – dodade Lili, koja je već krenula ka apoteci sa susedne strane ulice.
- Džek, u redu je, upoznali smo Dobru Čarobnicu, i ona je sada krenula da kupi nešto da ti pomognemo! – ohrabravala je Monika Džeka, koji je prestao da cvili, i pokušao da lizne Moniku, ali mu ona reče: - Ne napreži se! Ne smeš da se umaraš – Monika se tek sada malo primirila i vratila sebi od šoka. Primetila je da Lili ima crne oči i plavu kosu. – Ne znam kako da ti zahvalim – reče Monika Lili kada se ona vratila. – I ne moraš – odgovori Lili, koja je nežno i polako sipala hidrogen Džeku na rane. Čim je Monika previla Džeku rane zavojem, on polako ustade i liznu Moniku. – Zaštitnici se oporave čim osete ljubav vlasnika – reče Lili na Monikino iznenađenje i radost, - osim ako povreda nije naneta Zlom, kao u Džekovom slučaju. On je jedan izuzetan zaštitnik, čim je uspeo tako brzo da stane na noge posle ovakve povrede – Ona pogleda na svoj znatni sat, pa uzviknu da kasni i da mora da ide, a usput dobaci Moniki nešto što je ličilo sviraljku koja je podsećala na frulu, i rece joj da, ako joj bude potrebna, samo dune u nju.
Monika se pozdravi sa Lili, pa upita Džeka: - Da idemo kući ili do Ogledala? Imaš li snage? – a on joj odgovori: - Idemo do Ogledala. Iznenadićeš se.
Kada su došli do tamo, Monika je primetila da je sigurno već vreme ručka. Uobičajena bela magla se pojavi u Ogledalu i uskovitla, ali samo dve reči se pojaviše: SESTRU PRONAĐI.